Autor: Marijana Cvijović
Impulsivnost je još jedan od onih koncepata koje čovjek vezuje za sebe ili za druge, bez da ga zapravo razumije.
Osim toga, ovo je takođe koncept koji je na različite načine shvaćen u okviru različitih psiholoških teorija.
Međutim, u većini teorija vlada isti diskurs. Odnosno, na impulsivnost se gleda kao na odsustvo kontrole. Pa se tako kaže da se impulsivan čovjek ponaša nekontrolisano.
Kao što ste već mogli da pretpostavite, konstruktivisti se ne slažu sa ovakvim viđenjem impulsivnosti.
Zato vam danas donosim drugačiju perspektivu.
Nadređeni konstrukti vrše neku vrstu kontrole nad podređenima.
Svako ponašanje je kontrolisano
Ako ste već čitali nešto o konstruktivizmu Džordža Kelija, pa makar i samo tekstove sa ovog bloga, ili ovog bloga, jedna stvar vam je do sada prilično jasna.
Čovjek posmatra svijet kroz konstrukte koje je za sebe stvorio, pa se na osnovu njih i ponaša.
Oni mogu biti ovakvi ili onakvi, nastali u različitim uslovima i pod različitim okolnostima, ali jedno im je uvijek zajedničko. Oni su lični. Naravno, sa uplivom nekih javnih. Ali su naši. I nikako nisu isti kod svakog čovjeka.
Dok stvaramo svoje konstrukte, mi ih istovremeno i nekako raspoređujemo. Pravimo hijerarhiju koja će da nam pomogne da ustrojimo jedan organizovan sistem koji treba da nam služi da što bolje anticipujemo. Ovo znači da imamo podređene i nadređene konstrukte. Pa tako, osim što konstrukti nisu isti kod svakog čovjeka, oni takođe nisu ni isto organizovani. Nisu isto raspoređeni po dimenziji nadređenosti i podređenosti.
Da pređemo na kontrolu. U konstruktivizmu se kontrola objašnjava kao jedan aspekt odnosa između nadređenih i podređenih konstrukata. Preciznije, nadređeni konstrukti vrše neku vrstu kontrole nad podređenima.
Iz ovoga je jasno zaključiti zašto konstruktivizam odstupa od ideje da je impulsivnost nekontrolisano ponašanje. Razlog je veoma jednostavan. Ukratko, svaki čovjek u svom sistemu ima nadređene konstrukte koji vrše kontrolu nad podređenima, pa tako „diktiraju“ ponašanje. Dakle, svako ponašanje je kontrolisano. Na ovaj ili onaj način.
Kako se ovdje uklapa impulsivnost?
Kako se onda, u ovu teoriju uklapa impulsivnost?
Ako je svako naše ponašanje kontrolisano, šta nam ostaje da kažemo o impulsivnosti? Da li se ovaj koncept odbacuje kao beskoristan?
Ne.
Samo se na njega gleda nešto drugačije.
Umjesto da impulsivnost posmatramo kao odsustvo kontrole, mi je, u konstruktivizmu, zapravo posmatramo kao jednu vrstu kontrole. Jedan način na koji nadređeni konstrukti upravljaju podređenima.
Da bi ovo bilo jasnije, potrebno je detaljnije objasniti ciklus donošenja odluka (CPC ili PIN ciklus), kao jedan važan konstruktivistički koncept.
PIN ciklus
Ciklus donošenja odluka, koji je u konstruktivističkim krugovima poznat kao CPC ili PIN ciklus, u zavisnosti od toga da li vam je draža skraćenica na engleskom ili na našem jeziku, objašnjava način na koji čovjek donosi odluke.
Prilično očigledno, zar ne?
Hajde da ukratko objasnimo faze kroz koje prolazimo prilikom donošenja odluka.
Faza cirkumspekcije (pregledanja) je prva faza, tokom koje osoba sagleda situaciju u kojoj se našla kroz repertoar različitih konstrukata kojima raspolaže. Drugim riječima, osoba koristi jedan niz konstrukata kako bi se na propozicionalan način nosila sa elementima pred njom.
Ova faza nam pruža različite perspektive na isti događaj, i u tom smislu je jako korisna. Ipak, ako ne odemo još koji korak dalje, nećemo moći da donesemo odluku, već ćemo samo besomučno ruminirati nad situacijom, koja će nam u jednom trenutku djelovati kao jedno, a već u drugom kao nešto sasvim drugo.
I pošto ne možemo „odjahati u svim pravcima“, nastavljamo do druge faze. U fazi preempcije (isključivanja), mi od svih tih konstrukata koje smo do sad koristili biramo jedan za koji mislimo da je ključan za određenu situaciju. Odnosno, vršimo makar privremenu preempciju događaja, te tako činimo da on pripada samo jednom konstruktu.
Sad smo se našli sa jednim konstruktom, koji, sjetićete se, ima dva pola koji nam mogu poslužiti kao vodiči za akciju. To znači da su pred nama dvije alternative. U trećoj fazi, fazi kontrole (nadzora), mi biramo jednu od te dvije alternative, i na taj način uspostavljamo kontrolu. Ukratko, pravimo elaborativni izbor, o kojem je bilo riječi ovdje, i preduzimamo neku akciju.
Čovjek svakodnevno prolazi kroz PIN ciklus.
Na primjer, ako nam prijatelj u poslednjem trenutku otkaže planirano druženje, možemo to sagledati na različite načine. Možemo pomisliti da je umoran, da mu se nešto dogodilo, da smo mu dosadni, da je ljut na nas i još mnogo toga. Naša će akcija zavisiti od toga kroz koji konstrukt odlučimo da dalje sagledamo situaciju. Pa, ako se odlučimo za konstrukt „dosadan sam – zanimljiv sam“, na primjer, a onda se u sledećoj fazi opredijelimo za pol „dosadan sam“, šanse su da ćemo biti povrijeđeni ovim otkazivanjem i da će naša sledeća akcija na ovaj ili onaj način to odražavati.
Banalan primjer, znam. Ali namjerno izabran, da ne biste pomislili da kroz PIN ciklus prolazimo samo kad su u pitanju neke jako važne odluke.
Naprotiv, čovjek kroz ovaj ciklus prolazi svakodnevno. I to mnogo puta. Naravno, on se ne dešava uvijek na visokom nivou opažajne budnosti. Osim toga, u zavisnosti od odluke koja treba da se donese, ovaj ciklus može jako brzo da se završi, pa čovjek nije konstantno „svjestan“ prolaženja kroz sve tri faze.
Impulsivnost kao skraćivanje faze cirkumspekcije
Sad kad smo upoznati sa PIN ciklusom, hajde da polako sa njim povežemo impulsivnost, kao jednu od stvari koja se može dogoditi u procesu donošenja odluka.
Konstruktivizam impulsivnost definiše kao formu kontrole sa skraćenom cirkumspekcijom. Šta ovo zapravo znači?
Ukratko, znači da je kod impulsivnosti ona faza u kojoj se situacija sagleda iz više perspektiva skraćena. Multidimenzionalno sagledavanje nekog događaja je jako kratko. Umjesto toga, problem je vrlo brzo sveden na jednu dimenziju – na jedan konstrukt. Odnosno, odmah uskačemo u fazu preempcije, koja je isto tako često skraćena kod impulsivnosti, nakon čega jako brzo biramo jednu alternativu i tako uspostavljamo kontrolu.
Impulsivnost, dakle, nije odsustvo kontrole. Naprotiv, impulsivnost je forma brze kontrole. To je jedan brz pokušaj rješenja.
Osoba može skratiti fazu cirkumpsekcije zato što, možda, u svom repertoaru nema više konstrukata kroz koje bi situaciju sagledala cirkumspektivno. A može i zato što postaje sve zbunjeniji i anksiozniji prilikom tog cirkumspektivnog sagledanja. Zašto? Zato što uočava neke inkompatibilnosti u svom sistemu, a nema dovoljno permeabilnu nadređenu strukturu koja bi ih obuhvatila. Pa tako, da bi razriješila anksioznost, osoba preemptira situaciju i skraćuje ciklus donošenja odluka, ulazeći odmah u kontrolu.
Impulsivnost zbog neadekvatne preempcije
Do impulsivnosti može doći i iz drugog razloga. Odnosno, ne zbog skraćivanja ciklusa cirkumpsekcije iz razloga koje sam gore navela, već zbog poteškoća sa adekvatnim preemptiranjem.
Da objasnim.
Čovjek može imati problem da preemptira situaciju na jednu dimenziju. Prosto, ne zna šta da odabere. A onda bira bilo šta, samo da bi izabrao. Preempcija radi preempcije.
Na ovaj način se konstrukt ne bira zato što možda najbolje odgovara datoj situaciji, već zato što je onaj iz kojeg osoba može odmah da djeluje.
Iako, u ovom slučaju, faza cirkumpsekcije ne mora biti skraćena, ipak se radi o impulsivnosti.
Impulsivnost zbog skraćene faze kontrole
Najzad, impulsivnost može da nastane i zbog skraćene faze kontrole.
Osoba regularno prolazi kroz faze cirkumspekcije i preempcije. A onda, pravi elaborativni izbor. I možda je uradila sve „kako treba“. Možda je izabrala „pravi“ konstrukt za datu situaciju, i izabrala „pravu“ alternativu da joj služi kao vodič za akciju.
Ali, nakon tog izbora, osoba odmah ide u akciju, ne birajući ni mjesto, ni vrijeme. Odnosno, osoba radi pravu stvar, ali u pogrešno vrijeme. Vjerujem da je jasno kako to može da dovede do poteškoća u socijalnom funksionisanju.
Impulsivnost, nastalu iz ovog ili onog razloga, iz poteškoća u ovoj ili onoj fazi, je važno ispitati u terapijskoj sobi. Važno je provjeriti kako osoba uopšte prolazi kroz CPC ciklus.
Na taj način ćemo mi, kao terapeuti, imati nešto više kontrole nad procesom. Između ostalog, moći ćemo da predvidimo šta će naš klijent uraditi nakon određenih intervencija u terapiji. Da predvidimo u kojim pravcima može da krene.
Do impulsivnosti dolazi kad hoćete što prije da uspostavite kontrolu.
Impulsivnost – kad je brza kontrola previše važna
Kad sledeći put pomsilite na impulsivnost, sjetite se samo jedne stvari.
Pomenula sam je nekoliko puta, ponoviću je još jednom. Neka ostane tu kao podsjetnik. Kao moj izbor onoga najvažnijeg što bih voljela da ponesete iz ovog teksta.
Impulsivnost nije odsustvo kontrole. Impulsivnost je znak da je brza kontrola jako važna.
Do nje ne dolazi kad izgubite kontrolu. Do nje dolazi kad hoćete kontrolu što prije da uspostavite.