Autor: Marijana Cvijović
Online psihoterapija je, moglo bi se reći, nova normalnost. Od ležanja na kauču do video poziva – digitalni svijet je transformisao način na koji čovjek može da dobije psihološku podršku. Ili ga je, bolje rečeno, upotpunio.
Kada sam prvi put odlučila da krenem na terapiju, što i nije bilo tako davno, usput sam odlučila i da je online verzija iste samo loša zamjena za „pravi ljudski kontakt“. Da me je neko pitao šta „pravi ljudski kontakt“ znači, ne bih umjela da odgovorim. Najzad, čovjek često ispraznim floskulama pokušava da sakrije ono nešto lično, pa sam i ja lako upala u istu zamku.
Uprkos brojnim uspješnim primjerima online psihoterapije oko mene, nisam revidirala svoje viđenje ovog modernog koncepta. Uostalom, svi smo navikli da blatimo tehnologiju, pa je bilo lako držati se ovog stava.
Nisam željela ni da pokušam da ga revidiram. Jednostavno, ovo je za mene bila hipoteza koja se ne provjerava. Hostilno? Svakako. Neko bi možda rekao i poremećaj. Ali, nećemo sad o tome. 🙂
Slučajni eksperimenti i neočekivani uvidi
Čovjek ponekad sasvim spontano uđe u eksperiment. Nije ga očekivao, nije mu se nadao, nije ga ni želio… Ali eto, tu je, i treba sad sa njim nešto uraditi.
Tako sam ja, sasvim slučajno, nakon druge psihoterapijske seanse uživo, završila na video pozivu sa svojom tadašnjom psihoterapeutkinjom. Kad kažem „slučajno“, mislim na to da smo sticajem okolnosti nas dvije završile u različitim gradovima, ponuđena mi je opcija online rada, pa sam odlučila da je prihvatim.
Prvi utisak – ovo i nije tako loše. Drugi utisak – zapravo i nema neke razlike.
Danas, sa veće distance, iako ne baš potpune, jer čovjek nikada ne može biti sasvim objektivan, mogu da prihvatim dvije činjenice. Da, razlike postoje. I da, online psihoterapija ima svojih prednosti.
Više od 3 godine nakon što smo se moja tadašnja psihoterapeutkinja i ja razišle, nakon vrlo kratkog rada, još uvijek pamtim jednu njenu misao.
„Nikad ne pretpostavljaj, uvijek provjeri“.
Ne slažem se u potpunosti sa tom izjavom. Bliža mi je ona fundamentalna konstruktivistička ideja Džordža Kelija da svi naši procesi počivaju na potrebi anticipacije. Što će reći, uvijek nešto pretpostavljamo. Ipak, jedno se mora priznati. Drugi dio rečenice, „uvijek provjeri“, šalje snažnu poruku. Poziva nas na eksperiment, na iskustvo, na reviziju. Na razumijevanje, nasuprot podrazumijevanju. Kelijanski, nema sumnje.
Svoje ćemo konstrukte unijeti u svaku odluku.
Online psihoterapija: revizija hipoteza
Tako sam ja odlučila da provjerim svoje ideje o online psihoterapiji. Da revidiram hipoteze.
Naravno, nije odmoglo ni to što sam u isto vrijeme upisala i edukaciju za psihoterapeuta, pa je lični rad za mene postao obavezan. A ni to što je online rad sa psihoterapautima iz moje škole bio jedini u ponudi.
Na neki način, opet sam uvučena u eksperiment. Jedina razlika je bila u tome što sam mu ovog puta pristupila drugačije. Promijenila se hipoteza iza. A to je, priznaćemo, velika razlika.
Bila sam spremna da provjerim, umjesto da se hostilno držim onoga što, navodno, znam.
I sve to isto važi i za online edukacije.
Pa sad, eto, znam još ponešto.
Ići ili ne ići, pitanje je sad
U gradu u kojem se ja trentuno nalazim rade samo dva ili tri psihoterapeuta. Grad je dovoljno mali da se anonimnost teško održava, a opet dovoljno veliki da potražnja umnogome prevazilazi ponudu. Fizički je nemoguće za dva, tri psihoterapeuta da pruže pomoć svima koji po nju dolaze. A da ne govorimo o etičkoj upitnosti rada sa članovima iste porodice, iste grupe prijatelja, ili sa ljudima koje psihoterapeut, ovako ili onako, privatno poznaje.
Naravno, ovaj grad nije jedini takav grad.
Ako ljudi kojima je potrebna pomoć ne mogu da je dobiju uživo, iz logističkih ili etičkih razloga, da li se treba pomiriti sa tom sudbinom, ili pronaći alternativna rješenja?
Iako, online psihoterapija je danas mnogo više od alternative koja se bira kad druge ne postoje. Često je, pa, default.
Bilo kako bilo, upitan je stav koji se protivi pomoći samo zato što ona ne može da se organizuje uživo. I iza njega se svašta krije. Od anksioznosti do prijetnje, ima svega. A mi smo, kao vrsta, jako umješni u racionalizaciji naših otpora, a još umješniji u tome da se ubijedimo da smo u pravu. Bez da bilo šta provjerimo.
Posmatrano sa strane, veća dostupnost pomoći koju psihoterapeuti mogu da pruže je jedna od prednosti online psihoterapije. Međutim, kvaka je u tome što često ne možemo da „posmatramo sa strane“. Svoje ćemo konstrukte unijeti u svaku odluku. U sve što radimo. I u sve što odaberemo da ne uradimo.
Lako je previdjeti prednosti kad želimo da pronađemo mane.
Neću govoriti o drugim logističkim prednostima. Neću pričati o uštedi vremena, fleksibilnosti, i možda i većoj mogućnosti održavanja kontinuiteta.
Najzad, sve su to periferne stavke.
Ono što je najvažnije jeste da je pomoć dostupna. Da li ćemo je, i kako, iskoristiti – a to je do nas.
Ići li ne ići, pitanje je nas.
Drugačiji seting - isti mi
Znate one tranzicije koje se kriju iza otpora prema online psihoterapiji?
E pa, kroz iste ćemo prolaziti i kad krećemo na psihoterapiju uživo. Biće anksioznsti, biće straha, biće prijetnje. A biće i mehanizama racionalizacije i intelektualizacije. Ako nam je to potrebno, bićemo spremni da preispitujemo našu odluku da potražimo pomoć. Bez obzira na to da li se radi o kauči ili ekranu.
Biće svega onoga što svuda sa sobom nosimo.
U čemu je, onda, razlika?
Okej, razlike postoje. Ali one su, opet, vezane za periferne stvari.
Suštinski, sa dobrim terepautom, online psihoterapija se zapravo neće razlikovati od psihoterapije uživo. Rad će biti isti. Odnos će biti isti. U prostor ćemo unositi iste mehanizme. Borićemo se sa istim otporima. Proživljavaćemo iste tuge. Plakaćemo iste suze. Smijaćemo se na istim mjestima. Skrivaćemo i pokazivati isti bijes.
Dolazićemo do istih uvida. Iste ćemo stvari zaboravljati, istih ćemo se prisjećati. Isto ćemo rekonstruisati.
Bićemo isti mi. I isto ćemo postajati drugačiji.
Čovječnost se ne gubi na Zoom-u.
Online psihoterapija: s druge strane žice
Za terapeute sve to isto važi. S druge strane žice efikasnost nije umanjena. Znanje ne nestaje preko ekrana. Sposobnost supsumiranja klijenta ne iščezava.
I dalje slušamo, i dalje čujemo, i dalje razumijemo. Čovječnost se ne gubi na Zoom-u. Ili bilo kojoj drugoj platformi koju terapeuti koriste.
I dalje empatišemo, promišljamo, osjećamo, interpretiramo, konfrontiramo… I dalje pažljivo biramo intervencije.
A ako brinete za neverbalno, nemojte. Neverbalno se i dalje prepoznaje. Jer je, najzad, ono u nama, a ne u pažljivo opremljenoj sobi sa maramicama na stolu.
Online psihoterapija: Different, Different, But Same
Online psihoterapija naspram uživo psihoterapije…. Kauč naspram ekrana… Different, different, but same… Različito, različito, ali isto…
Jer, bilo na kauču ili pred ekranom, jedno je sigurno. Ako hoćemo da radimo, radićemo.
Naravno, ovo je obojeno ličnim stavovima. Jer, koji tekst nije?
I, naravno, slobodni ste da stvorite svoje. Uostalom, zar baš u tome nije poenta?
U redu je da preferirate jednu ili drugu opciju.
Jedino na šta ja, onako konstruktivistički, pozivam, jeste provjeravanje. Preispitivanje. Razmišljanje o alternativama. Testiranje. Spremnost za revidiranje. Spremnost za iskustvo.