Autor: Marijana Cvijović
Psihologija ličnih konstrukata operiše sa polovima konstrukata, ali polarizacija nikako nije njen cilj. Štaviše, mogli bismo tvrditi da su mnogi koncepti koje je Keli koristio za razvijanje svoje teorije, sa konstruktivnim alternativizmom kao predvodnikom povorke, usmjereni upravo ka jednoj vrsti borbe protiv polarizacije. Ka pokušaju da se svijet razumije sa svim svojim različitostima i u svim svojim bojama, bez potrebe da se ono što je drugačije automatski proglasi „lošim“. Ili makar ja volim da tako ovu teoriju tumačim.
Naravno, i dalje smo slobodni da zauzmemo strane. Naše vrijednosti će i dalje da diktiraju naša mišljenja i stavove. Stvari i dalje mogu da nam se ne dopadaju. I dalje možemo da se borimo protiv pojava koje ne smatramo naročito poželjnim za čovječanstvo. Relativizam nikad nije ni bio poenta.
Ovo, ipak, ne znači da treba automatski da demonizujemo sve što je na suprotnoj strani od naše. Niti da svakoga ko je na toj suprotnoj strani proglasimo neprijateljem, te ga zauvijek zaglavimo u kategoriji koja, najzad, uopšte nije njegova. Naša je. A to što mi imamo tendenciju da svoje kategorije posmatramo kao jedine i apsolutne istine – to je već nešto drugo. Zapravo, upravo to i vodi do polarizacije.
Kad različitost ne može da se toleriše, a nekako se mora objasniti, naravno da ćemo za nju da ostavimo posebno mjesto u kategorijama kojima operišemo. I naravno da će to mjesto biti na suprotnoj strani od onoga što mi smatramo poželjnim.
Od različitosti do polarizacije
Vi i ja ne moramo isto da konstruišemo isti događaj. Ovo je veoma jednostavna, ali jako dalekosežna, pretpostavka koja leži u osnovi teorije ličnih konstrukata. Kako to kaže Keli u svom korolaru o individualnosti: „Osobe se razlikuju po načinu na koji konstruišu događaje“.
Ovo, ukratko, znači da možemo da gledamo isti događaj, da raspolažemo istim informacijama, ali da ipak ne vidimo isto. Naša tumačenja mogu da budu potpuno različita. Takva različitost je očekivana. I ovo samo po sebi ne čini polarizaciju.
Međutim, problem nastaje kada naše konstruisanje prestanemo da posmatramo kao konstruisanje, te počnemo da ga vidimo kao neku vrstu istine. Tad tuđe drugačije konstruisanje automatski postaje, pa, neistina. A ovo je već prvi korak ka polarizaciji.
Umjesto da kažemo „Ova osoba ovo vidi drugačije“, reći ćemo „Ova osoba ovo ne razumije“.
„Ne slažemo se“ se pretvara u „Ova osoba ne zna šta priča i nije normalna“.
Polarizacija nam efikasno pojednostavljuje svijet.
Biti u pravu postaje važnije nego razumjeti. Potvrditi svoje hipoteze postaje ultimativni cilj. A kad se tog cilja čvrsto držimo, onda nam se sve što je na drugoj strani čini malo nenormalnim. Odlučili smo šta je normalnost, a onda sve što ispada iz tih okvira proglašavamo čudnim, neprirodnim, izopačenim, čak i patološkim. Tako polarizacija počinje i prije nego što se podijelimo u dvije grupe. Polarizacija počinje onda kad različitost prestane da bude legitimna mogućnost.
U ovakvoj postavci je jako zgodno to što se „normalnost“ tako savršeno uklapa sa našom slikom o svijetu. I nikad se ne zapitamo šta nam ta „slučajnost“ govori.
Bilo kako bilo, na ovaj način različitost podvedemo pod nepoželjnost. A onda napravimo dvije grupe. Nas i njih. Mi smo, naravno, razumni i vidimo stvari onakvima kakve zaista jesu. Oni su, naravno, nerazumni i zaslijepljeni. Najjednostavnije, mi smo dobri, a oni su loši.
Jasno je da je ovakva polarizacija efikasna. Ona nam tako elegantno pojednostavljuje svijet. Jer, ako ja znam kojoj strani ti pripadaš, onda već znam sve o tebi i ne moram da se trudim da te upoznajem. U mom sistemu za tebe već postoji spremno mjesto. Možda ti je neudobno, ali meni je potrebno. Potrebno mi je jer ne mogu da podnesem da dvije stvari mogu biti istinite istovremeno. Potrebno mi je jer me fleksibilnost izbacuje iz kontrole.
Etikete u službi polarizacije
Nominalno, svi se protivimo etiketiranju. Stvarno, često nismo svjesni toga koliko brzo drugoga eitketiramo.
Dovoljno je da saznamo jednu stvar o nekome, pa da automatski pretpostavimo još njih 100. Na primjer, ako znamo političko opredeljenje jedne osobe, odmah ćemo, na osnovu toga, da joj pripišemo još milion osobina i stavova.
Ukratko, kada nekoga smjestimo u određenu kategoriju u našem sistemu konstrukata, uz tu kategoriju dolazi i čitav jedan paket drugih povezanih kategorija. Ako ti misliš ovo ili ono, onda moraš biti ovakav ili onakav, a sasvim sigurno i vjeruješ u to i to. Uzeli smo jednu informaciju o nekoj osobi, a onda smo sva ona prazna mjesta (sve ono što o njoj još uvijek ne znamo) vrlo lako i bez preispitivanja popunili sami. Stvorili smo konstelaciju konstrukata kojoj ta osoba apsolutno mora da pripada, da bi nam bila jasnija i predvidljivija.
Naravno, bez bilo kakvih kategorija, ne bismo uopšte mogli da organizujemo sopstvena iskustva, niti da anticipiramo. To znači da pravljenje ovakvih pretpostavki nije samo po sebi problem.
Ovo je prostor u kojem čovjek nestane, a kategorija ostane.
Problem je u tome što zaboravljamo da su kategorije naše, da su etikete naše, i da su pretpostavke samo, pa, pretpostavke. Kad zalijepimo etikete, onda više nemamo razloga da provjeravamo da li se osoba preko puta zaista uklapa u sve ono što smo joj pripisali. Tu prestaje naša obaveza da drugoga upoznamo, zato što već sve znamo.
A kad se ovo sa pojedinca podigne na nivo društva, dobijemo grupu „nas“ koja zna sve o grupi „njih“. Polarizacija odradi svoj posao, pa razlike pretvara u nepremostive podjele.
Na osnovu vjerske pripadnosti zaključujemo nečije vrijednosti, načine razmišljanja, pa i to kakav neko mora biti čovjek. Na osnovu seksualnog opredjeljenja zaključujemo kako neko živi, u šta vjeruje, kakav je prijatelj, kakav je član zajednice… Sve, a da nismo morali ni da porazgovaramo sa osobom. Sve, izdaleka. Iz udobnosti naše „ispravnosti“ koja sa visine posmatra njihovu „pogrešnost“.
To nije samo stereotipizacija. To je prostor u kojem čovjek nestane, a kategorija ostane. Prostor koji, sasvim očigledno, a opet suptilno, otvara vrata dehumanizaciji drugačijeg.
Polarizacija uma: kad „oni“ ostaju loši, da bismo „mi“ ostali dobri
Bilo bi jednostavno, ali potpuno pogrešno, zaključiti da nam naše kategorije služe samo da nam opišu druge. One češće imaju mnogo važniji zadatak. A zadatak je da nam održe sliku koju imamo o sebi.
Ako smo mi razumni, neko tamo mora biti nerazuman. Ako su naši stavovi progresivni, nečiji moraju biti nazadni. Ako mi držimo do tradicije, neko drugi mora da pokušava da je uruši. Ako smo mi dobri, neko mora biti loš.
Polarizacija upravo i opstaje na toj potrebi da ove polove održavamo dovoljno udaljenim.
A ako se i desi da „jedan od njih“ uradi nešto što se ne uklapa u našu rigidnu konstrukciju, možemo tu konstrukciju da preispitamo. Možemo, ali često to ne radimo.
Mnogo češće ostajemo hostilni. Pa iz te pozicije tuđe akcije objašnjavamo na različite načine. Svi ti načini služe da naši konstrukti ostanu netaknuti.
„On se samo pretvara“, „To rade iz interesa“, pa čak i „Izuzetak potvrđuje pravilo“.
Šta god da izaberemo, cilj ostaje isti. A cilj je da „oni“ ostanu loši, da bismo „mi“ mogli da ostanemo dobri.
Hostilnost je jako zgodan način da izbjegnemo prijetnju. Da sebi kažemo da naše invalidirane konstrukte ipak ne treba mijenjati. I da ostanemo u sigurnosti sopstvene rigidnosti, da ne bismo slučajno morali da podnesemo bilo kakvu neizvjesnost.
„Mi nismo kao oni“ kao način definisanja sebe
Kada sa drugima dijelimo neko zajedništvo, odnosno način na koji razumijemo određene događaje, tu se otvara prostor za povezanost i za osjećaj pripadnosti. Ako nam svijet ima smisla na sličan način, razumijevanje može biti olakšano. O tome kako zajedništvo nije dovoljno je bilo riječi ovdje, pa sad nećemo dalje komplikovati.
Međutim, identitet grupe gradimo ne samo na bazi onoga što jesmo, već i na bazi onoga što nismo. Odnosno, potrebna nam je druga strana kao kontrast.
A od kontrasta do polarizacije nije dalek put. Dovoljno je da onaj suprotni pol prestane da bude samo alternativa i postaje mjesto na koje smještamo sve ono što ne želimo da pripišemo sebi.
Pa tako, što nam se više čini da su oni nemoralni, to je naša moralnost moralnija. Što više vjerujemo da oni ne razumiju, to je naše razumijevanje superiornije.
Vremenom nam postaje prilično nevažno da precizno konstruišemo tu drugačiju grupu. Ona preuzima samo jednu funkciju. Jednu, ali najvažniju. Ona služi tome da zauzme suprotne polove na onim konstruktima kojima objašnjavamo sebe. Služi da definišemo sebe tako što nećemo biti kao oni.
Jer kad jednom definišemo sebe kroz ono što nismo, „oni“ nam postaju potrebni upravo takvi kakvima smo ih već konstruisali. Polarizacija postaje potrebna za očuvanje identiteta.
A kad naš identitet zavisi od onoga gdje smo njih pozicionirali, tada je mogućnost da su oni nešto kompleksniji nego što smo mislili postaje mnogo neprijatnija. Postaje veća prijetnja.
„Oni“ ugrožavaju više od našeg mišljenja
To nas dovodi do sledećeg zaključka. Ne smijemo da preispitamo ono što o „njima“ znamo zato što to automatski znači preispitati sopstveni identitet.
Ovdje nije ugroženo samo naše mišljenje na određenu temu. Ugrožena je čitava slika koju smo o sebi stvorili. Tu prestajemo da govorimo o intelektualnom neslaganju. Tu počinjemo da govorimo o sržnoj, sveobuhvatnoj, čak i tjelesnoj, opasnosti.
Kad preispitivanje nekog stava sa sobom povlači i preispitivanje sopstvenog identiteta, jasno je zašto je lakše drugu stranu proglasiti lošom, opasnom, glupom… nastavite niz. Lakše je vjerovati da su pogrešni, nego preispitati sopstvenu ispravnost.
Polarizacija, još jednom, ovako postaje zgodan alat za očuvanje identiteta.
Konstruktivni alternativizam kao podsjetnik na drugačije mogućnosti
Konstruktivni alternativizam bi mogao da posluži kao jedna vrsta protivteže polarizaciji. A to zbog toga što nas podsjeća na to da je sve sa čim se susrećemo na ovom svijetu podložno alternativnom konstruisanju.
Podsjeća nas na to da je naš trenutni način konstruisanja druge osobe, ili grupe, samo to – trenutni način konstruisanja.
I ne, ne moramo nužno da promijenimo mišljenje. Ali trebalo bi da ostanemo svjesni toga da postoje i drugačija mišljenja. Možda i da ih saslušamo, da se zapitamo kako su i zbog čega nastala. Da naučimo kako drugačiji ljudi grade svoj smisao, a da ne potrčimo da ga odmah proglasimo pogrešnim. Ukratko, trebalo bi da dozvolimo iskustvo.
Da li možemo da vidimo druge, a da ne osjećamo da time izdajemo sebe?
Koliko različitosti možemo da podnesemo?
Polarizovani um ne mora da podnosi različitosti. On može da iznova i uporno potvrđuje svoj identitet tako što različitosti proglašava nepoželjnim, pogrešnim, neprijateljskim i opasnim. Vrijednim osude. Nedostojnim razumijevanja. Manje ljudskim.
Ako znamo šta nije u redu sa njima, onda ne moramo da preispitujemo ono što mislimo da je u redu sa nama.
Ono što je još opasnije u ovakvoj postavci stvari je to što često ne vidimo, ili ne želimo da vidimo, da baš mi to radimo. Zašto? Zato što nam se, opet, ne uklapa sa slikom koju o sebi imamo.
Pa tako izjavljujemo kako oni nas ne trpe zato što smo drugačiji, te nastavljamo da sipamo i sipamo u ista rigidna predubjeđenja o njima, ne bismo li potvrdili svoju moralnu, etičku i ljudsku superiornost.
Zato je korisno, makar ponekad, zapitati se… Koliko različitosti mi možemo da podnesemo? Da li možemo da razumijemo prije nego što kategorizujemo? Da li možemo da zaista vidimo „njih“, a da pritom ne osjećamo da time izdajemo sebe?
Suprotnost polarizaciji sasvim sigurno nije preskakanje na drugi pol i naprasno slaganje sa dotad protivničkom stranom. Suprotnost polarizaciji ne mora da bude relativizacija. Ne mora da bude čak ni neutralnost.
Suprotnost polarizaciji bi mogla da bude upravo sposobnost da podnesemo kompleksnost. A to je, ipak, mnogo zahtjevnije.