Autor: Marijana Cvijović
Kad konstruktivni alternativizam uđe u priču o psihoterapiji, ideja o tome ko je zapravo psihološki zdrav se mijenja. A takva nam je promjena potrebna.
U cilju da postanemo i ostanemo „zdravi“, jako često zaboravljamo da ono što nazivamo zdravljem nije nikakva naučna činjenica, već skup društvenih i teorijskih pretpostavki o tome šta bi čovjek trebalo da bude. Šta bi trebalo da misli. Kako da se osjeća. Kako da, najzad, živi.
A onda kad nam pretpostavke zaliče na istine, nestaje potreba za preispitivanjem, a nastaje potreba za postizanjem ideala koji smo zamislili, ne bismo li, konačno, mogli da se nazovemo zdravima.
Psihoterapija se ovdje savršeno uklapa kao jedan alat do postizanja ovakvog cilja. Nego, da li je ona zaista to? Ili, još bolje, da li bi uopšte trebalo da bude?
Konstruktivni alternativizam, kao jedan od ključnih principa teorije ličnih konstrukata, stavljen nasuprot psihoterapijskoj normativnosti, nas tjera da sebi postavimo neka neugodna pitanja.
Da li psihoterapija pomaže ljudima da „budu ono što jesu“ ili ih približava onom idealu „zdravlja“ koji određena psihoterapijska teorija smatra poželjnim? I ko uopšte, u tom smislu, određuje da li smo zdravi?
Da li psihoterapija otkriva zdravlje ili ga konstruiše?
Postoje neke ideje o tome kako bi psihološki zdrav čovjek trebalo da izgleda. Od toga da je stabilan i funkcionalan do toga da je sposoban da ostvari bliske odnose i da je zadovoljan životom koji je za sebe izgradio.
Naravno, sve to djeluju kao smisleni ciljevi, i često i jesu. Međutim, dovoljno je da se zapitamo šta zapravo znači „biti stabilan i funkcionalan“ ili „zadovoljan svojim životom“, kao i kako ćemo to izmjeriti, pa da nam postane jasno da su stvari znatno komplikovanije.
Osim toga, zašto se ne bismo zapitali i ko je odredio da su upravo određene karakteristike, poput visokog samopouzdanja, autonomije, autentičnosti, pokazatelji zdravlja?
Svi ovi ciljevi djeluju razumno. Ono što, ipak, zaboravljamo, jeste to da smo ih mi konstruisali, prije nego otkrili. Mi smo odlučili da čovjek treba da posjeduje ove ili one sposobnosti i da se osjeća ovako ili onako da bismo ga mogli nazvati zdravim.
Dakle, psihoterapija, a to isto važi i za oblasti srodne njoj, nikako nema uvid u istinu o zdravlju. Ona ga ne otkriva. Ona ga konstruiše. A na to konstruisanje će da utiču mnoge stvari, od društvenih normi i narativa koji su u datom momentu dominantni do ličnih konstrukata terapeuta.
Zato, kad klijent dođe na psihoterapiju, a terapeut pokušava da ga učini „zdravijim“, valjalo bi da se zapita koliko su konkretni ciljevi koji do tog zdravlja vode klijentovi, a koliko njegovi i društveno obojeni.
Jer, ono što nazivamo zdravljem nije prirodna činjenica koju treba otkriti i prepoznati. Već je prije način na koji određeno vrijeme, određena kultura, pa i određena teorija, organizuje i vrednuje ljudsko iskustvo. To je jedan skup pretpostavki i priča o tome šta smatramo poželjnim, a šta nepoželjnim.
Naše pretpostavke nisu univerzalne istine.
Da li je psihoterapija zaista vrijednosno neutralna?
Čovjek ne ide kroz život otkrivajući stvarnost onakvu kakva jeste, već ide kroz život konstruišući je, oslanjajući se na sopstvena značenja i iskustva. Isto tako, psihoterapijske teorije predstavljaju jedan pokušaj organizovanja ljudskog iskustva. Ali pokušaj koji se odvija kroz određene okvire i oslanja na određene pretpostavke.
Ukratko, psihoterapijske teorije nisu neutralne. Koliko god se terapeuti trudili da zauzmu poziciju neutralnosti, a to je trud koji je neophodan, činjenica je da svaka psihoterapijska teorija u sebi nosi određene vrijednosti i pretpostavke. Određene načine za razumijevanje ljudskog iskustva i ljudske prirode.
Pa će, tako, konstruktivizam imati jedan način, psihoanaliza drugi, transakciona analiza treći, i tako dalje.
Odnosno, iza svake psihoterapijske teorije se nalazi određena predstava o tome kako bi ljudi trebalo da žive.
Od toga se možda ne može pobjeći. Ali, ono od čega se sigurno može pobjeći, a za šta je konstruktivni alternativizam kao koncept posebno značajan, jeste ta ideja da su naše pretpostavke univerzalne istine. I da, stoga, čovjek nije zdrav ako se ne uklapa u principe naše teorije.
Psihoterapijska normativnost – utaban put do „zdravlja“
Većina psihoterapeuta će vam reći da svakog klijenta posmatraju kao priču za sebe, jedinstvenu osobu koja treba da pronađe svoje sopstvene, jedinstvene puteve u životu. Uprkos takvim nominalnim izjavama, jako je lako skliznuti u jedan proces utabavanja klijentima onih puteva za koje terapeuti misle da su „ispravni“. Šta god to „ispravni“ značilo.
Odnosno, koliko god da vjerujemo da poštujemo klijentovu individualnost, ipak nas lako ponese ideja da postoji relativno jasan put ka zdravlju i da je naš zadatak da klijenta na taj put izvedemo. Naravno, većina terapeuta ovo ne radi zato što, eto, baš želi da povede klijenta svojim putem, već upravo zato što vjeruje da ga vodi putem koji je za njega najbolji, a da, često, to i ne provjeri.
Sve ovo, naravno, podrazumijeva neke ideale. Zdrave granice, samopouzdanje, asertivnost, stabilan identitet, sposobnost za bliskost… I još mnogo izraza čija je popularnost dovela do toga da postanu ništa drugo do izlizane poštapalice. Nego, to sad nije tema.
Ako psihoterapijska normativnost postane način na koji radimo i živimo, onda ćemo sve što se ne uklapa u naše teorijske, a često i lične, okvire da proglasimo nezdravim i patološkim. A granica između ovakvog stava i zauzimanje jedne autoritarne terapeutske pozicije je jako tanka. Ako ne i nepostojeća.
A konstruktivni alternativizam može da nam posluži, između ostalog, da to izbjegnemo.
Konstruktivni alternativizam – kad nemamo monopol na istinu
Konstruktivni alternativizam je jedna od osnovnih ideja na koju se Džordž Keli oslanjao dok je stvarao svoju teoriju ličnih konstrukata. Između ostalog, ona nas poziva na to da se odmaknemo od psihoterapijske normativnosti i da stvari sagledamo na jedan drugačiji način.
Odnosno, na mnogo drugačijih načina.
Ukratko, konstruktivni alternativizam je teorija koja ukazuje na to da su događaji sa kojima se susrećemo podložni bogatom izboru alternativnih konstrukcija. Odnosno, da se mogu sagledati na mnoštvo načina. Kako to Keli kaže, na onoliko načina koliko nam naša domišljatost dozvoljava.
Naravno, to ne znači da je svaka konstrukcija jednako dobra, niti jednako korisna. Ali ljepota konstruktivnog alternativizma leži upravo u tom saznanju, ili možda bolje, u tom podsjećanju, da svijet možemo da osmislimo na beskrajno mnogo načina.
Osim toga, konstruktivni alternativizam nas podsjeća na to da su sva naša opažanja podložna preispitivanju.
Ako stvari sagledamo iz ovog ugla, postaće nam jasno da ne postoji jedan način da budemo „zdravi“. Dalje, ovo znači da terapeut ne zna unaprijed kako izgleda dobar život za njegovog klijenta, niti da put do tog cilja mora biti jedan. Najzad, ovo znači da psihoterapeuti i stručnjaci iz srodnih oblasti nikako nemaju monopol na istinu.
Pa tako, umjesto da tražimo potvrdu onog unaprijed definisanog modela zdravlja, ono što zapravo možemo da radimo jeste da istražujemo načine na koje osoba organizuje svoje iskustvo, kao i njene mogućnosti koje odatle proizilaze. Umjesto da se pitamo da li je nešto zdravo, oslanjajući se tad neminovno na dominantne društvene diskurse o zdravlju, trebalo bi da se pitamo šta klijentu određena konstrukcija omogućava, a u čemu ga ograničava.
Konstruktivni alternativizam, ovako, stoji nasuprot psihoterapijskoj normativnosti, i podsjeća nas na bogatstvo alternativa kojima možemo da se poslužimo, ako smo samo spremni da upotrijebimo svoju domišljatost i da se, tako, odupremo tom porivu da čovjeka ukalupljujemo u kateogrije koje je neko nekad definisao. Porivu koji je opasan koliko i ograničavajuć.
Psihoterapijska hostilnost: da li je problem klijentov ili terapeutov?
Ako ste već čitali tekst o terapeutovoj hostilnosti, onda će vam povezanost između tog koncepta i ove teme već biti jasna.
Hajde da, ipak, to kratko objasnimo.
Ako se terapeut previše veže za svoj teorijski okvir, on postaje hostilan. Tada pokušava da potvrdi svoje hipoteze o klijentu uprkos tome što ih klijent možda odbija. Vidi problem gdje ga klijent ne vidi. A onda, paradoksalno, klijenta proglašava hostilnim i nespremnim da se sa nečim suoči. Sve zato što mu je teško da odustane od sopstvene hipoteze.
Dovoljno je da se podsjeti koncepta konstruktivnog alternativizma, pa da shvati da bi možda trebalo da pokuša da stvari sagleda malo drugačije.
Terapeut mora da ostane otvoren za alternativna značenja. U suprotnom će pokušavati klijenta da uklopi u svoj teorijski okvir, da ga posmatra samo kroz taj okvir i da, posledično, nameće rješenja. A bogami i probleme.
Cilj je da se proširi repertoar značenja i poveća fleksibilnost sistema konstrukata.
Konstruktivni alternativizam: od popravljanja ljudi do proširivanja mogućnosti
Doprinos konstruktivnog alternativizma ovoj temi ne leži u tome što nudi neku novu, drugačiju, definiciju zdravlja. To nam, najzad, zaista nije ni potrebno.
Doprinos konstruktivnog alternativizma ovdje leži u tome što mijenja ono ključno pitanje. Odnosno, odvaja nas od pitanja da li je i koliko osoba psihološki zdrava, a približava nas pitanju koliko joj njen sistem konstrukata omogućava da razumije sebe i svijet i da razvija nove mogućnosti postojanja i djelanja u tom svijetu.
Cilj terapeuta koji se vodi principima konstruktivnog alternativizma neće biti u tome da proizvede „zdravog“ čovjeka po onim unaprijed propisanim kriterijumima. Ovakav cilj je obojen idejom da je naša uloga da ljude popravimo. A to je, opet, jedna opasna ideja koja donosi mnogo više štete nego koristi.
Naprotiv, cilj će biti da se proširi repertoar značenja i poveća fleksibilnost sistema konstrukata. Da se, ukratko, stvori prostor za alternativne načine življenja.
Pa da, možda, i klijent počne da uviđa benefite konstruktivnog alternativizma.