Autor: Vladimir Miletić
Puno govorim o konstruktivizmu. Velike su šanse da ću, bez obzira na temu, pronaći način da ga pomenem u razgovoru. Moj je tajni plan da ga učinim što popularnijim, jer mislim da bi životi ljudi bili mnogo jednostavniji kada bi usvojili nešto više konstruktivističkog pogleda na svet.
Postoje mnogi ukusi konstruktivizma i ne volim ih sve podjednako. Ove različite vrste konstruktivizma diele neke zajedničke epistemološke tvrdnje. Manje pretencioznim riečima, tvrdnje o tome kako funkcioniše ljudsko znanje, šta i kako znamo. Jedna uobičajena ideja je da se znanje konstruiše, a ne otkriva, da mi konstruišemo svoj sviet umesto da ga vidimo objektivno. Različite vrste konstruktivizma ne slažu se oko specifičnosti. Razne teorije uzimaju ovu osnovnu pretpostavku da bi istražili različite teme ili izvukli različite zaključke; dok su neki relativno prizemni, drugi iznose duboke metafizičke tvrdnje o prirodi stvarnosti ili nedostatku bilo kakve intrinzične prirode, zavisno o slučaju i teoriji. Čak i ako te ideje podstiču na razmišljanje i ako imaju svoju određenu dubinu, one neće biti tema ovog članka. Ovde bih voleo da ostanem bliže zemlji i da pišem o specifičnoj vrsti konstruktivističke teorije ličnosti.
Oblik konstruktivizma o kojem ću pisati zove se psihologija ličnih konstrukata. To nije jedina konstruktivistička psihologija koju imamo, ali to je vrsta koju najviše volim, a ovo je moj članak na mom blogu pa mogu da pišem o čemu god želim. Psihologija ličnhih konstrukata (PLK) je teorija ličnosti i oblik psihoterapije koju je izumeo veliki američki psiholog Džordž Keli.
Kažem “veliki” iako on nije poznato ime kao Frojd ili Vilijam Džejms. Razlog zašto on nije poznato ime je taj što njegova teorija nije tako jednostavna i lako eksplicirana u nekoliko rieči i što za života nije bio javna osoba. Bio je profesor i, nažalost, nije bio posebno zainteresovan za širenje svojih ideja izvan akademskog svieta. Čak je i psiholozima ponekad teško da razumeju njegove ideje i njihovu punu težinu, pogrešno ga karakterizirajući kao kognitivnog ili proto-kognitivnog psihologa. Čitati Kelija nije posebna muka, ali razumevanje Kelija može biti.
Još jedan razlog zašto prie verovatno niste čuli za Kelija je taj što nije igrao po pravilima. Nije ga zanimalo pripadanje određenim škole mišljenja i nisu ga zanimali uobičajeni načini viđenja ljudske psihologije. Iako je video određenu zaslugu u dubini i lepoti Frojdovih ideja, nije ih smatrao posebno primenjivima na ruralni Kanzas tokom Velike depresije budući da je Frojdov rečnik bio uglavnom jezik fin de siècle, bečke više i srednje klase, a ne toliko jezik osiromašenih farmera kojima je Keli pomagao. Iako je znao da ceni praktičnu prirodu bihejviorizma, s pravom je mislio da je užasno reduktivan. Keli je odbacio oba pristupa do te mere da je gotovo u potpunosti napustio jezik koji koriste. U predgovoru svog opus magnuma iz 1955. piše:
Pošteno je upozoriti čitaoca na ono što mu se može dogoditi. Kao prvo, verovatno će otkriti da mu nedostaje većina poznatih orijentira iz psiholoških knjiga. Na primer, pojam učenja, tako časno ugrađen u većinu psiholoških tekstova, jedva se uopšte pojavljuje. To je posve namerno; mi smo za to da se to potpuno odbaci. Nema ega, nema emocija, nema otpora, nema nagona, nema nesvesnog, nema potrebe. (Keli, 1955., str. x)
Odmah na početku izbacuje rečnik moderne psihologije njegovog vremena, a i našeg vremena! Zatim pojašnjava svoju ciljanu publiku:
Kome pričamo? Uopšteno, mislimo da će čitatelj koji nas shvata ozbiljno biti avanturistička duša koja se nimalo ne boji razmišljanja neuobičajenih misli o ljudima, koja se usuđuje da zaviri u sviet očima stranaca, koja se nije previše u idejae ili vokabular, i ko traži privremeni, a ne konačni skup psiholoških uvida. (Keli, 1955., str. xi)
Tu je Keli otuđio većinu svojih čitatelja. Naučnici su inteligentni i sposobni ljudi, ali nisu uviek spremni da odbace cieli rečnik svoje naučne oblasti, čak i kada je zamenjen sofisticiranom i dobro strukturisanom teorijom poput Kelijeve. Obično su previše zauzeti pokušajima dobijanja akademskih pozicija, a niko ne želi da otežava stvari na tom, i ovako teškom, putu. Kao što je Ričard Rorti jednom slavno rekao – igrajte po pravilima dok ne dobijete profesuru, a zatim napišite ono što stvarno mislite.
Kelijev neortodoksni pristup ono je što ga čini jedinstvenim i zaista velikim, ali u isto vreme to je ono što sprečava njegovu teoriju da postane popularnija. Nadam se da ću, ako budete imali strpljenja, moći da “prevedem” i učinim ga dostupnijim – bar njegov skelet, i da ćete dobiti uvid u veličinu i transformativnu snagu konstruktivističkog razmišljanja.
Fundamentalna metafora
Kelijev pogled na ljudska bića je da su ona samo jedan oblik pokreta. Živimo u dinamičnom svemiru koji se uvek menja pa se i mi moramo menjati zajedno s njim. Stoga, ljudi nisu statični. U Kelijevom konstruktivizmu, ljudi se vide kao procesi koji se neprestano odvijaju. Razumeti ljude znači razumeti kako se ti procesi-bića menjaju u večnom procesu postajanja.
Temeljna metafora psihologije ličnih konstrukata je “osoba kao naučnik”. Naučnici smišljaju hipoteze o svom području istraživanja i eksperimentalno ih testiraju. Nakon što dobiju rezultate, ili nastavljaju da koriste hipoteze, ako su potkrepljene dokazima, ili ih odbacuju. U konstruktivizmu, ljudska bića vidimo kao naučnike, samo je nauka koju proučavaju njihov život i okolnosti u kojima se nalaze.
Dok živimo, neprestano testiramo svoje pretpostavke o svetu. Pretpostavke su ili usvojene iz naše kulture ili našeg neposrednog okruženja – ili su proizvodi naših prethodnih iskustava, lekcija koje smo naučili u prošlosti. Ovo je mesto gde se epistemologija konstruktivizma susreće s ljudskom psihologijom – a za minut ću objasniti kako. Za sada stavite zastavicu u ovo i pratite me još malo, obećavam da ću se vratiti.
Sve što radimo ili kažemo je eksperiment, jer iza svake akcije ili izjave postoji hipoteza, anticipacija određenog ishoda. U svakom smo trenutku nekakvi naučnici. U normalnim okolnostima, držimo te hipoteze potkrepljene dokazima iz našeg neposrednog iskustva, a odbacujemo one koje su invalidirane.
Što se događa s onim hipotezama koje su potvrđene? Nastavljamo da ih recikliramo sve dok su korisne u određenim kontekstima u kojima uspešno obavljaju funkciju. Kao što hipoteze iz fizike nisu korisne u psihologiji, naša osobna nauka ima svoj kontekst. Hipoteze o komunikaciji na poslu, na primer, možda neće biti korisne u vašoj vezi ili s vašom decom, i obrnuto. Kroz testiranje u stvarnom životu učimo o njihovim prednostima, ali i o njihovim ograničenjima.
Ovo ima i “tamnu” stranu. Budući da je svet uvijek u pokretu, naše hipoteze su takođe u pokretu. To znači da vaše društvene uloge i vaš identitet ne mogu stajati mirno. Posao menjanja nikada nije završen. Ono što je danas korisno, neće biti korisno sutra.
Konstrukti
Gde su konstrukti, možda se pitate? Ovo je članak o konstruktivizmu, a svi znamo da pretenciozni intelektualci vole da koriste reč konstrukt jer se osećaju pametno, pa gde su onda konstrukti, Vladimire? Hipoteze koje testiramo su konstrukti, dragi čitatelju! Konstrukti nisu samo alati koji objašnjavaju svet, oni su naš svet.
U Kelijevom obliku konstruktivizma vidimo konstrukte kao binarnosti, kao opozicije. Za svaku sreću mora postojati i tuga, barem da bi sreća imala smisla, mora biti suprotna od tuge. Kelijeva definicija konstrukta je prilično tehnička i nije baš seksi, pa je neću koristiti ovde. Dovoljno je reći da su konstrukti binarne opozicije koje koristimo za organizovanje našeg iskustva, a naše iskustvo se sastoji od naših malih eksperimenata. Naši eksperimenti su pak način na koji komuniciramo sa svetom.
Te su binarnosti ponekad „javne“, dele se, poput rodne binarnosti ili naših ideja o tome kako funkcioniše ekonomija, verska uverenja itd. Druge su duboko privatne i imaju smisla samo u kontekstu vaših specifičnih privatnih iskustava i želja.
Nemamo beskonačno mnogo konstrukata, jer bi to bilo potpuno nepraktično, i nisu svi jednako važni, ili bismo bili u stalnoj zbunjenosti, pokušavajući da shvatimo kako da postupimo kad god se nađemo u dilemi. Konstrukti su organizovani i postoji hijerarhija. Što se penjete više u sistemu, manje ćete ih naći. Onh na samom vrhu ima tek nekoliko i oni čine naš identitet i našu srž.
Konstruktivni alternativizam
Ovom frazom, konstruktivni alternativizam, frazom koja vam se sama od sebe, lagano kotrlja s jezika, Keli naziva filozofiju koja je u osnovi njegove psihologije. Evo kako on to definiše, jasno i sažeto:
Pretpostavljamo da su sve naše sadašnje interpretacije svemira podložne reviziji ili zameni.
Ovo je neverojatno oslobađajuća filozofija jer nam omogućuje da pobegnemo od dilema koje nam uzrokuju bol potpunim redefinisanjem načina na koji ih vidimo. Kada primenite drugačiji konstrukt na događaj, on postaje drugačiji događaj. Ne menja se samo vaš pogled na njega, već i sam događaj za vas postaje nešto drugo. Konstrukti nisu samo korisni alati koji nam pomažu da živimo, već oni takođe oblikuju našu stvarnost – ono što vidimo, kako to vidimo, ali i ono što ne možemo videti i o čemu ne možemo ni razmišljati.
U određenom smislu, ono što nam konstruktivizam govori jeste da imamo slobodu da konstruišemo stvari na različite načine, ali kad se jednom smestimo u određenu konstrukciju, ako zaboravimo da je to samo konstrukt, možemo sebi uzrokovati dosta patnje.
Značenje
Ponekad me moji klijenti pitaju zašto sam toliko opsednut smislom. To je zato što je značenje od suštinskog značaja za konstruktivističko razmišljanje. Smisao je ono što određuje naše postupke. Ponašamo se na određeni način jer nam stvari nešto znače. U konstruktivizmu tražimo smisao u nečijim konstruktima. Smisao se ne nalazi u nekom specifičnom konstruktu, već u njihovim međusobnim vezama. Individualni konstrukt samo je vodič za akciju – vaša teorija koja je pre par eksperimenata bila samo hipoteza; ali ono što ta teorija implicira u vašem sistemu konstrukata daje značenje.
Naši mozgovi nisu evoluirali da znaju istinu
Evo kvake s konstruktivizmom. To je sofisticirani oblik skepticizma, u najboljoj tradiciji od Seksta Empirika pa sve do Rortija. Sve uzima s rezervom. Mnogima je ovo neugodno, ali meni deluje oslobađajuće.
Neki evolucioni psiholozi misle – s pravom, prema nama konstruktivistima – da se naši mozgovi zapravo nisu razvili da budu objektivni ili da znaju istinu, već da nam pomognu da preživimo. Razmislite o rečima koje sam ranije koristio: hipoteza, teorija, konstrukt. Nema spomena objektivnosti i istine.
Naša sposobnost da osmišljavamo svet nije nastala da bismo otkrili što je istina tokom hiljada godina naše evolucije, već da bismo shvatili što je korisno. Neuronaučnik, Donald Hofman je o tome napisao celu knjigu. Znanje je alat. Moćan, ali ipak samo alat. Ako razmislite o tome, zapravo nemamo načina da direktno iskusimo stvarnost. Ono što nazivamo čulom vida, recimo, samo je prevod svetlosti koja pobuđuje određene ćelije i onda naš mozak od toga stvara sliku. To je zamišljanje stvarnosti više nego išta drugo. Ne možemo iskoračiti izvan našeg uma kako bismo proverili odgovara li ova slika stvarnosti ili ne. Naše čulo dodira je takođe električna aktivnost određenih ćelija, a ne inherentan kvalitet bilo čega što se nalazi van nas.
Kada razmišljate o nekome, o toj osobi možete razmišljati samo na temelju informacija koje imate, a informacije koje imate filtrirane su kroz vaše konstrukte. Ne možete sasvim iskočiti iz vlastitog iskustva u stvarnost i videti je u njenom pravom obliku – ne možemo sasvim znati je li stvarnost išta objektivno, ima li pravi oblik. Pogotovo ne zato što svet vidimo kao proces koji se kontinuirano razvija i odvija. Možete rekonstruisati svet postavljajući hipoteze na temelju onoga što već znate (prethodno potvrđene hipoteze). Zapravo, konstruktivizam nam govori da ne možemo reći ništa o tome kakva je stvarnost sama po sebi, samo kako nam se čini s različitih tačaka gledišta.
Još jedan poznati konstruktivista, Umberto Maturana, ukratko je ovo rekao: sve govori nekakav posmatrač. Ne možete ne biti posmatrač. Kao posmatrač imate tačku gledišta, a ako imate tačku gledišta, nemate objektivnost.
Ovo je tačka u kojoj mnogi ljudi naiđu na probleme s konstruktivizmom i počnu vikati besmislice poput “ovo je relativizam!” ili u novije vreme “ovo je postmoderno neomarksističko smeće” ili “levičarsko razmišljanje otšilo dođavola!” Ljudi postanu vrlo zabrinuti kada im kažete da ono što smatraju istinitim i što im je važno nije ništa više od hipoteze.
Dopustite mi da vas uverim. Ili da pokušati, svejedno. Stvari su puno jednostavnije i prilično lako shvatljive.
Zamislite naše pretke. Živeli su u svetu koji je bio puno opasniji od sveta u kojem mi živimo, iako još uvek moramo preći dug put do stvaranja istinski mirnog sveta. Zapravo, možemo pre uništiti svet nego što ćemo dodatno da ga poboljšamo, ali ostavimo moja pesimistična predviđanja po strani. Naši daleki preci morali su biti vrlo oprezni. Lako bi vas mogao ubiti neko iz susednog plemena ili napasti opasna životinja ili možete dobiti nekakvu smrtonosnu bolest. Okolo je bilo otrovnih biljaka, zmija, lavova, tigrova i čega sve ne. Recimo da hodate šumom i čujete čudnu buku. Mnogo je verovatnije da ćete preživeti ako pretpostavite da tamo postoji neka smrtna opasnost i pobegnete natrag u svoje selo, nego ako pretpostavite da postoji ljupka mala maca koju biste mogli usvojiti kao kućnog ljubimca. Istina situacije nije važna, preživljavanje jeste. Pa onda bežite. I imate priliku da to znanje prenesete na svoje potomke, za razliku od jadnika koji je mislio da je tigar nežno štene! Istinitost vaše perspektive nije od naročitog značaja.
Šta možemo reći o tome kakav je svet „zapravo“?
Možemo reći da postoji. Možemo reći da je svet, kao i mi, proces. Nešto što “radi svoj posao postojanja” (Keli, 1955), ali to je uglavnom to. Kao konstruktivisti, zadovoljni smo time i rado smišljamo različite načine oblikovanja tog sveta. Mnogo je verojatnije da ćemo umesto „kakav je svet zapravo?“ postaviti neka od sledećih pitanja:
– Kakav je svet iz neke specifične perspektive?
– Koje su fundamentalni uslovi potrebni da bi određeni svetonazor bio moguć?
– Koji su to konstrukti iz kojih proizlazi specifičan pogled na svet?
– Ako svet gledamo na određeni način, kakve nam mogućnosti to otvara?
Kakav je svet zapravo?
Mi konstruktivisti ne volimo da gubimo vreme na pitanja koja nemaju odgovor.
Što je psihološki problem, prema konstruktivizmu?
Ako se sećate iz jednog od prethodnih odeljaka ovog članka, Kelijeva temeljna ideja je da je svaka osoba poput naučnika, koji ide okolo stvarajući i testirajući hipoteze o svetu. Ovde možemo početi tražiti ideju o tome kako vidimo psihološke poremećaje u konstruktivizmu.
Očito je, zapravo. Ako je „normalan“ čovek dobar naučnik, onda borba s nekim problemima mentalnog zdravlja znači da neke nauke kojima se ta osoba bavi nisu baš dobre. Ta osoba je loš loš naučnik.
Što to znači?
To znači da u konstruktivizmu ne moramo obeležavati ljude sa nekakvim poremećajima kako bismo im pomogli. Dok radimo na terapiji, mapiramo nečiji sistem konstrukta i pronalazimo one konstrukte koje osoba ne menja iako postoji ogromna količina dokaza koji ukazuju na potrebu za tim. Imati psihološki problem znači biti nespreman odustati od konstrukta jer je iz ovog ili onog razloga taj konstrukt važan deo onoga kako sebe vidite.
Na početku sam spomenuo da je Keli video ljude kao oblike pokreta. Poremećaj je odbijanje poštovanja ove temeljne činjenice našeg iskustva. Ne želeti odustati od konstrukcije koja ne funkcioniše suprotno je ideji da su ljudi oblici pokreta, to je pokušaj da se zaustavi kretanje.
Prednost ovog pristupa je u tome što ljude ne vidimo kroz njihove dijagnoze, već kao ljude koji daju sve od sebe da nađu nekakav smisao u svetu u kojem žive, na temelju onoga što su uspeli da shvate iz prethodnih iskustava. Konstruktivizam nudi skup alata koji nam pomažu da uđemo u cipele naših klijenata i razumemo svet kako ga oni vide. To znači da promena dolazi više organski, iz autentičnih potreba osobe s kojom radimo, a ne iz generičkog dijagnostičkog priručnika.
Kako izgleda živeti kao konstruktivista?
Budući da se radi o visoko tehničkoj teoriji, konstruktivizam rietko nudi tekstove koji govore o njegovim implikacijama za naš svakodnevni život, a takvih je mnogo. Ovo zaslužuje puno više pažnje nego što joj mogu posvetiti ovde, a u budućnosti ću se time pozabaviti u drugom članku.
Budući da je naša pretpostavka o sebi upravo to – hipoteza koju smo konstruisali, ne moramo je shvatati previše ozbiljno. Ova teorija rastače naše “treba” i “mora”. Počinjemo postavljati drugačija pitanja i malo manje osuđujemo sami sebe. Umesto da mislimo “Ja sam potpuni neuspeh”, konstruktivista se pita: “Šta znači ne uspeti?” ili “Zašto mi je važno da budem uspešan?”, ili: “Koje su implikacije ovog događaja?”
Konstruktivizam nam pomaže da razvijemo drugačiji odnos prema svojim mislima i osećanjima. Umjesto da budemo vezani za svoje iskustvo sveta, moramo ga proceniti na temelju toga koliko nam je korisno. Stara budistička poslovica “ne veruj svemu što misliš” takođe važi u konstruktivizmu, ali možemo napraviti korak dalje: ne veruj ničemu što misliš osim ako ne vidiš da radi za tebe!
Kao rezultat toga, konstruktivista deluje bez pune sigurnosti, ali sa znatiželjom i otvorenošću. Poduzimamo akcije na temelju svojih hipoteza, ali ih shvatamo kao takve, kao hipoteze, i spremni smo da se predomislimo kada okolnosti to zahtevaju. Promena je lakša kada ne razmišljamo o svojoj psihi kao uklesanoj u kamenu ili o svom identitetu kao o nečem stvarnom.
Završit ću Kelijevim rečima. Sadrže onu vrstu hrabrosti i optimizma punog nade koji nam daje konstruktivizam:
Danas se mnogo govori o tome da budeš ono što jesi. Trebalo bi biti zdravo biti ono što jesi. Iako mi je pomalo teško razumeti kako neko može biti nešto drugo, pretpostavljam da se misli na to da ne treba težiti da se postane bilo što drugo osim onoga što već jesmo. Ovo mi se čini vrlo dosadnim načinom življenja; zapravo, bio bih sklon tvrditi da bi svima nama bilo bolje ako želimo da budemo nešto drugo od onoga što jesmo. Pa, nisam siguran da bi nam svima bilo bolje – možda bi bilo tačnije reći da bi život bio puno zanimljiviji.
Tekst je originalno objavljen ovde, na engleskom jeziku. Autor je ujedno i prevodilac na srpski jezik.