Zašto, baš, konstruktivizam?

Autor: Vladimir Miletić

Odabiru psihoterapijskog modaliteta kojim ću se baviti pristupio sam onako kako sam do tada pristupao svemu: štreberski.

Na 4. godini medicine se sluša psihijatrija i kada sam započinjao taj semestar, očekivao sam mnogo toga, ali ne i da će mi se psihijatrija nije dopala. I, zaista, ne znam da li mogu da kažem da mi se dopala psihijatrija, ali mogu izvesno da kažem da su mi se dopali psihijatrijski pacijenti, kao i da sam imao sreće da mi asistentkinja bude doc. Milica Pejović – Milovančević bez koje bi, sasvim izvesno, moj životni put otišao u jednom sasvim drugom pravcu. Moja je zamisao bila da se bavim patologijom. Neizmerno sam uživao u njenoj kompleksnosti, logici i sistematičnosti. Budući da sam se par redova  iznad samoidentifikovao kao štreber, neće biti iznenađenje da sam o psihijatriji znao samo iz knjiga, a njih su pisali ljudi poput Sasa, Lenga, Kupera ili Fukoa.

Biološki redukcionizam mi je smetao, a kritike psihijatrije sa kojima sam bio upoznat nisu mi dale naznake da ću biti osobito enzuzijastičan. Upravo na prvim vežbama, doc. Pejović – Milovančević nas je pitala za očekivanja od psihijatrije, a moj odgovor je sadržavao reči poput opresije i reference na spomenutu gospodu kritičare. Na moju samouverenu opasku se nasmejala i, bez vidljivog animoziteta, sugerisala da joj ipak dam priliku i da se ne ustručavam da joj ukažem da bilo šta opresivno što uradi. Nisam imao na šta da joj ukažem, a nije da se nisam trudio.

Gledajući unazad, njena blagost i radoznalost za moju perspektivu pomogla mi je da psihijatriji ipak pružim priliku. I premda mogu mnogo toga kritičkog da kažem o psihijatriji kao takvoj, a osobito o psihijatriji na Balkanu, već nakon prvih vežbi otkrio sam jedan potpuno nov svet i više nije bilo povratka. Bilo je nečeg prelepog i poetičnog u pričama koje sam imao prilike da čujem od pacijenata. Možda mi je bilo jasno da nisam zainteresovan da im prepisujem lekove i razumevam kroz medicinski model, ali mi je još jasnije bilo da ovakvih priča želim da čujem što više i da ih razumem što bolje. Iz perspektive od deceniju i po (možda koju godinu više, nećemo se baš baviti matematikom!), ovo je delovalo sasvim logično. Moj um je oduvek bio zaintrigiran problemima koji zahtevaju da učim da mislim na drugačije načine. Ono što je lako razumljivo, to mi nikada nije bilo interesantno. Svaka osoba sa kojim sam ikada radio kao psihoterapeut imala je svoj specifičan životni put koji je postepeno oblikovao i određivao logiku njihovih izbora i davao im značenje. Izazov nije bio proceniti da li je nešto perseveracija ili je nečija pažnja hipervigilna, niti kakvi su nečiji voljno-nagonski dinamizmi. Izazov je bio razumeti kako je jedan neobičan pogled na svet postao baš takav kakav jeste – naći logiku u nečemu što deluje dramatično drugačije od onoga kako razmišljam ja. Psihoterapija se nametnula sama od sebe.

I tek sada na scenu stupaju moji zavidni štreberski kapaciteti. Budući da je psihoterapija jedno raznoliko i široko polje i da u Srbiji postoji sigurno tuce škola sa različitim kurikulumima i teorijama, bilo je potrebno odabrati jednu.

Kako štreber radi takve stvari?

Vrlo jednostavno. Štreber ode do biblioteke i uzme knjige o svakom psihoterapijskom modalitetu koji je moguće naučiti u Srbiji: geštalt, psihodrama, transakciona analiza, telesna terapija, kognitivno-bihejvioralna terapija, psihoanaliza, itd.

Kako sam prolazio kroz prikupljene materijale, jedan po jedan modalitet je polako otpadao. Neke vrste psihoterapije delovale su mi „plitko“, a ja sam želeo nešto „duboko“. Bio mi je i ostao važan osećaj da plivam u nekakvim mutnim i teško razumljivim vodama. Nisam želeo da razumem okrivno, već temeljno. Drugi modaliteti su otpadali zato što sam u knjigama nailazio na suviše mnogo teorijskih nedoslednosti ili pak onoga što sam doživljavao kao krive formulacije. I danas se sećam sa koliko sam uvređenosti doživeo ideju da nečije ponašanje okarakterišem kao iracionalno. Za mene je bilo i ostalo važno samo jedno pitanje: na koji način je ovo ponašanje racionalno?

U moje šterberske eskapade, umešao se i puki slučaj. Na jednom rođendanu, nakon izvanredno umerene i nikako prevelike količine vina (nećemo preterivati sa iskrenošću u jednom ovakvom tekstu!), stajao sam na nekakvoj terasi i udisao hladan zimski vazduh koji me je polako vraćao u život. Pored mene je stajao jedan poznanik (Marko, tada student sociologije) i u naš polurazgovor se nekako uvukla i tema psihoterapije. I danas se sećam kako me je prekinuo u pola rečenice i rekao: „Ti treba da upišeš konstruktivističku terapiju, to je prava stvar za tebe!“

Sutradan sam uredno otišao u biblioteku i tražio knjigu o toj nekoj konstruktivističkoj psihoterapiji, i našao jednu. Tu jednu jedinu koja je postojala na srpskom. Krenuo sam da je čitam hodajući od Narodne biblioteke ka tramvajskoj stanici, nastavio da je čitam u tramvaju i umalo se srušio kada je tramvaj krenuo da se savija po Slaviji, čitao i dalje presedajući na autobus kod Ušća (tada je tamo bilo drveće, a ne tržni centar). Dok sam izlazio iz autobusa kod Studenjaka, bio sam već na polovini. To veče sam je i završio.

Činilo se da zapravo postoje samo dve opcije. Jedna je bila psihoanaliza, a druga ova neka tamo konstruktivistička psihoterapija, za čije sam postojanje tek bio saznao, ali koja me je brzo zainteresovala.  Psihoanaliza je imala mnogo toga na svojoj strani. Ona sadrži jedno neizmeno bogatstvo i baš onu vrstu dubine koja mi je bila potrebna. I danas, kada čitam Melaniju Klajn ili Biona, ja osetim to isto oduševljenje gustinom i lepotom jezika koji su izumeli da bi opisali ljudsku psihologiju. Teško je ne biti i impresioniran i frustriran Lakanovim granično nerazumljivim razmišljanjima naglas koje su vredno zapisali njegovi studenti. Na drugoj strani je bio konstruktivizam. Čitajući ga, stekao sam utisak da je reč o toeriji koja ima veoma kompleksan i lep sistem, matematičku preciznost i gotovo neograničene kapacitete za praktičnu primenu. Ne, čitajući o konstruktivizmu nisam doživeo to estetičko zadovoljstvo koje mi je pružila psihoanaliza. Nisam osetio tu težinu, značaj sistema.

Konstrukvisitička psihoterapija je, sa druge strane, dala nešto što do danas ni jedna druga vrsta psihologije nije. Hajde da se ogradim: meni nije. Konstruktivizam mi nije ponudio sudove o tome kakvi su zaista ljudi i čak je eksplicitno naglasio da to, izvesno, nikada nećemo ni saznati. Nisam dobio fascinantne teorijske koncepte poput projektivne identifikacije. Nisam dobio ni nekakvu okvirnu razvojnu mapu koja bi mi pomogla da mapiram gde ljudi skreću s puta. Konstruktivizam mi je dao nešto u šta sam intimno sam i verovao: tog „normalnog“ puta, zapravo, nikada nije ni bilo! Ta teorija za čije sam postojanje tek tada bio saznao, sažimala je, kako je to Marko ispravno procenio, neke osnovne ideje sa kojima sam i sâm živeo.

Nije ti potreban jezik kojim bi opisivao ljudska bića, rekao mi je konstruktivizam, ali ponudiću ti metodologiju da možeš da naučiš jezik kojim su oni sami naučili da govore. U prevodu se ne može ništa u potpunosti razumeti i to zna svako ko je ikada pokušavao da sa mađarskog prevede koji stih na srpski. Konstruktivizam je dao jasan glas mojim intuicijama, a to je da je najkorisniji način za razumevanje onaj koji odbacuje spoljašnje kategorije i kriterijume koje je društvo izmislilo da klasifikuje ljude, daje im ili oduzima moć. Prelepa ali ipak suviše normativna, psihoanaliza nije mogla da ponudi tu širinu perspektive koju je konstruktivizam sa lakoćom davao, ali konstruktivizam nije tražio da se odreknem moje ljubavi prema Frojdovim intelektualnim potomcima.

Kada me ljudi pitaju zašto, baš, konstruktivizam od svih teorija na ovom svetu, to je moj odgovor. Ni jedna druga teorija za koju sam čuo nije mi ponudila tako jasan prozor u svet drugih ljudi, prozor koji ne gubi vreme da nečije izbore tumači kao zdrave ili bolesne, prozor koji se ne pita šta je istinito, već zašto je ovo za osobu preko puta mene istinito. Ako je ikada postojala teorija koja ljudska bića stavlja u istu ravan i poziva nas da jedni druge razumemo ceneći delikatnost i jedinstvenost raznolikih životnih puteva kojima smo hodali, to je onda konstruktivizam.

Te godine, kada sam iskoristio poslednji kredit koji imam da bih napravio poziv kojim ću se prijaviti za edukaciju iz konstruktivističke psihoterapije, napravio sam najbolju odluku u svom životu. I danas ja veoma volim psihoanalizu, učim od nje i koristim je u svom radu, ali baveći se konstruktivizmom, doneo sam i odluku koja je više od karijerne ili teorijske. Biti konstruktivista je za mene i jedan moralni gest, to je obaveza da poštujem i ono što je drugačije od mene, baš zato što je drugačije.

Kasnije, kada sam u teoriju ušao sa nešto više ozbiljnosti i teorijske ozbiljnosti, shvatio sam da ovaj moj „štreberski ciklus“ zapravo savršeno prati konstruktivistički model donošenja odluka.

Ne mogu da se ne nasmejem sada kada završavam ovaj tekst jer o odabiru konstruktivizma pišem kao da je to u potpunosti moj izbor. Ako sagledam ovu priču ovako s kraja, da nije bilo slučajnosti da mi Milica bude asistent, a Marko poznanik, niti bih se zainteresovao za psihoterapiju, niti bih ikada čuo za konstruktivizam. I zapravo u takvom razumevanju leži magija ove teorije.