Konstruktivistička analiza kao rekonstrukcija psihoterapije

Reći da volim ličnu konstruktivističku psihologiju Džordža Kelija je blago rečeno potcenjivanje. Ceo moj profesionalni identitet se vrti oko njegove teorije i trudim se da je u potpunosti primenjujem, čak i u najobičnijim životnim situacijama. Međutim, kao i svako, imam svoje kritike, a jedan od mojih glavnih problema je to što je Keli potcenio sopstvenu teoriju kada je definisao ciljeve psihoterapije. Postavio je složen filozofski i psihološki ep, samo da bi ga naglo zaključio, ne uz prasak, već uz tihi jecaj. Keli je definisao cilj terapije kao olakšanje ili otklanjanje pritužbe, što deluje antiklimaktično, imajući u vidu da je to ista stvar koju bi mogao reći bilo koji moderni KBT terapeut.

Kao terapeut, verujem da psihoterapija postaje zaista značajna za osobu tek kada pritužba prestane da bude njen glavni fokus. Jednom sam napisao rad o tome, iako, kao i većina mojih zbrkanih teorijskih razmišljanja, nije izazvao ništa više osim nekoliko podignutih obrva. Moj argument je bio jednostavan: cilj terapije ne bi trebalo da bude samo otklanjanje pritužbi klijenta, već da se pomogne u formiranju onoga što Ričard Rorti naziva ironistom – osobom koja konstruktivističku teoriju prihvata kao svoj modus vivendi. Naravno, rešavanje pritužbi je korisno i važno, ali osnaživanje klijenata da razumeju i rekonstruišu svoje pritužbe u budućnosti? Pomoći klijentima da vide svoje identitete kao kontingentne i hipotetičke konstrukte? E, to je prava promena.

Kako je vreme prolazilo, počeo sam da preispitujem da li je ovakva moja vizija psihoterapije zaista održiva. Iako vidim značajne prednosti u ovom pristupu i svedočim promenama u životima mojih klijenata, njihovom napretku i neočekivanim, kreativnim zaokretima, počeo sam da se pitam da li to još uvek mogu s pravom nazivati psihoterapijom u svetu u kojem je KBT postao sinonim za taj pojam? KBT, sa svojim pomalo pojednostavljenim idejama o ciljevima terapije, nastoji da nauči nekoliko veština suočavanja i smanji navodno iracionalno razmišljanje osobe. U međuvremenu, zamišljam duži, optimističniji proces restrukturiranja subjektivnosti, a ne samo stavljanje flastera na nju.

Sinoć mi je moj kolega Milan Damjanac nesvesno dao frazu koju sam tražio: „konstruktivistička analiza.” To je ono što želim da zagovaram. Razgovarali smo o prirodi pritužbi koje često čujemo u terapiji i o tome šta one otkrivaju o tome kako klijenti vide sebe. Mnogi ljudi traže terapiju kako bi postali efikasniji, srećniji ili manje anksiozni – ili kako bi se „nosili“ sa nizom unapred definisanih dijagnoza iz DSM-a, često prikazanih kao hronična stanja ili shvaćenih od strane naših klijenata kao lični neuspeh, i genetski i psihološki. Oni su jednostavno rođeni s greškom i sada im je potreban njihov mehaničar da zategne ili olabavi neke šrafove kako bi funkcionisali optimalno. Ipak, retko dolaze do razumevanja šta njihova anksioznost (na primer) otkriva o životima koje su odabrali ili, još gore, životima u koje su bili gurnuti bezličnim kulturnim silama. Umesto da preispitaju svoje stanje i pronađu načine da se oslobode, oni pokušavaju da postanu efikasnije mašine, nesvesno održavajući opresivne društvene i ekonomske sisteme. Gotovo možete čuti Sartra kako viče: „Oni žive u lošoj veri (mala fides)!“

Ova tendencija da se um i telo tretiraju kao objekti, oblikovani u generičke, zamenljive delove, ponekad je bolna za posmatranje – posebno za nekoga ko ozbiljno shvata Kelijev poziv da „postanemo nešto drugo od onoga što jesmo.” Možda sam zupčanik u mašini, ali Keli me podseća da mogu da izaberem da ne budem to, u bilo kom trenutku. Konstruktivizam Džordža Kelija nudi mnogo više od pukog „popravljanja“ ljudi kako bi mogli bolje da funkcionišu kao zupčanici u mašini. To je teorija mogućnosti i kreativnosti, ona koja vidi potencijal umesto korisnosti, slobodu umesto poslušnosti.

Ipak, prepoznajem da je popravljanje i otklanjanje pritužbi pravac u kojem se čini da psihoterapija ide, i to je možda neizbežno, s obzirom na uspeh kognitivno-bihejvioralne kontrarevolucije. Od terapeuta se očekuje da deluju kao saosećajni mehaničari koji koriste tehnike koje donose gotovo trenutno olakšanje, naravno, uvek zasnovane na dokazima. Možda, do određenog nivoa, postoji legitimna potreba za tim – na kraju krajeva, određeni nivo funkcionalnosti je neophodan za postizanje autentičnog postojanja. Život u neprekidnom kretanju nije za one slabog srca! Ali da li ćemo se zaista zadovoljiti otklanjanjem pritužbe, znajući revolucionarni potencijal Kelijevog razmišljanja?

Konstruktivistička analiza može nas odvesti dalje od onoga što savremena psihoterapija trenutno cilja, a sigurno dalje od onoga što bi osiguravajuće kompanije i medicinski statističari želeli da vide. Kao što postoji razlika između psihoanalitičke terapije i psihoanalize, mogli bismo ovo videti kao granu konstruktivističke psihologije – onu koja se više naginje ka filozofskoj analizi, a dalje od toga da terapeut bude saosećajni mehaničar.

Međutim, za razliku od psihoanalize, konstruktivistička analiza bi ponudila nešto radikalno i oslobađajuće. Psihoanaliza, koliko god bila fascinantna, nije toliko tehnologija za proizvodnju promene, koliko tehnologija za samospoznaju. Konstruktivizam je i jedno i drugo, a konstruktivistička analiza bi lako mogla dovesti do prave autentičnosti, gde osoba preuzima odgovornost za svoje izbore, svoja epistemološka ograničenja i relacijsku prirodu – i svu moć da to promeni. U tom procesu, terapeut nije vešt mehaničar duše, već dobronameran saputnik na klijentovom putovanju. Za razliku od psihoanalize, konstruktivistička analiza ne bi se fokusirala na kopanje po mutnoj prošlosti kako bi se objasnilo sadašnje nezadovoljstvo i neuroze. Iako je ovo korisno i često važno razumeti, to ne bi bila suština metoda. Keli nam je dao bogat teorijski okvir za vođenje holističke analize – one koja osnažuje ljude da sami pišu svoje životne priče na smislen i održiv način, a ne samo da objasne kako ih je prošlost odredila.

Konstruktivistička analiza bi mogla transformisati Kelijevu teoriju u nešto još korisnije – metod koji omogućava ljudima da kreiraju sopstvenu filozofiju života. Putovanje ka autentičnosti, kako je to Sartr definisao: „Autentičnost se sastoji u tome da se ima prava i jasna svest o situaciji, da se preuzme odgovornost i rizik koji ona nosi, i da se ona prihvati… ponekad u užasu i mržnji.”

Konstruktivistička analiza bi svakako imala ambicioznije ciljeve od psihoterapije i mogla bi služiti kao alternativni metod za lični razvoj – rekonstrukciju psihoterapije, razvoj bez medikalizacije i bez patologizacije, izvan smanjenja simptoma i njihove kontrole. Konstruktivistička analiza bi oslobodila buntovnički duh inherentan u Kelijevoj psihologiji. Uostalom, on je započeo svoje teoretisanje tako što je napustio tradicionalni jezik psihologije i potpuno ga rekonstruisao. Zašto isto ne učiniti i sa psihoterapijom?

Tekst je u originalu objavljen na blogu posvećenom konstruktivističkoj psihologiji u Evropi.