Autor: Marijana Cvijović
Prilikom izbora edukacija za psihoterapeuta, čovjek je, bez sumnje, suočen sa velikim brojem alternativa.
Pa, kako izabrati onu „pravu“?
Vrijeme je da se malo odmaknemo od konstruktivističke teorije. Ne sasvim, naravno. Jer, konstruktivizam ima šta da kaže o tome kako ćemo napraviti ovaj važan izbor i šta će za nas biti „dobar“ pravac.
Ipak, postoje i neki, recimo, tehnički koraci koje bi trebalo preduzeti prilikom biranja edukacije za psihoterepeuta. I važno je osvrnuti se na njih.
Nije mi namjera da ovdje izlistam sve psihoterapijske škole u okruženju, niti sve pravce i programe, pa da govorim o njihovim prednostima i nedostacima. To bi iziskivalo zaista mnogo vremena i prostora. A opet, pitanje je od kolike bi pomoći bilo. Nije dovoljno predložiti ovaj ili onaj program. Potrebno je postati svjestan kriterijuma na osnovu kojih treba birati. Apstrahovati slične i različite odlike različitih edukacija za psihoterapeuta. Napraviti konstrukte, ako tako hoćete.
Dakle, ideja je da čovjek nauči kako da bira, a ne da bude preplavljen različitim mogućnostima, bez bilo kakvog referentnog okvira koji će na taj izbor da utiče.
Uostalom, ako porazgovarate sa bilo kojim konstruktivistom, on će vam reći da ne postoji izbor koji se ne oslanja na neki referentni okvir. Odnosno, koji nije napravljen iz našeg ličnog sistema konstrukata. O tome malo kasnije.
Edukacija za psihoterapeuta: kako da izabereš?
Možeš zakoračiti u svijet edukacija za psihoterapeuta zainteresovan za psihoanalizu, geštalt, konstruktivizam, psihodramu, KBT, ili neki drugi pravac. A možeš i još uvijek ne biti sasvim siguran u to u kom pravcu želiš da kreneš.
I to je u redu. Ideja je da odradiš sopstveno istraživanje kako bi ti stvari postale jasnije.
Bilo kako bilo, prilikom razmatranja psihoterapijskih programa, treba imati nekoliko važnih stvari na umu.
Akreditacija garantuje da program edukacije za psihoterapeuta ispunjava određene standarde kvaliteta.
Provjeri akreditaciju
Prva stvar koju treba da provjeriš jeste da li je program za koji si zainteresovan akreditovan.
Ukoliko planiraš da kreneš na edukaciju za psihoterapeuta pri nekom udurženju u Srbiji, provjeri da li se ono nalazi na spisku udruženja akreditovanih od strane Saveza društava psihoterapeuta Srbije.
Zašto je akreditacija važna?
Ukratko, da bi neko udruženje bilo akreditovano, mora da ispuni kriterijume koje je propisala Evropska asocijacija psihoterapeuta (EAP).
Obuka mora da traje najmanje 4 godine, tokom kojih edukant treba da skupi određeni broj sati teorijskog rada (od 500 do 800), kroz edukacije u okviru programa i radionice organizovane od strane nekog od akreditovanih udruženja.
Osim toga, da bi edukant dobio sertifikat, mora da ima najmanje 300 sati direktnog rada sa klijentima pod supervizijom, kao i minimum 150 sati supervizije.
Naravno, tu je i lični rad koji se ne smije zanemariti. Odnosno, edukant mora da prođe kroz ličnu psihoterapiju, individualnu i grupnu, i to u trajanju od minimalno 250 sati.
Jasno je, dakle, da akreditacija garantuje da program edukacije za psihoterapeuta ispunjava određene standarde kvaliteta. Uz to, akreditovani programi su neophodan korak ka sticanju legitimnog sertifikata za bavljenje ovom praksom.
Informiši se o kvalitetu programa i o predavačima
Naravno, sam kvalitet programa će zavisiti kako od gorepomenutih kriterijuma, tako i od tema koje će se u okviru njega obrađivati. Pa i od predavača.
Kako se edukacija iz istog psihoterapijskog pravca može organizovati u različitim školama (odnosno, više je udruženja nego pravaca), važno je provjeriti sam kvalitet programa.
Pa tako, pogledajte kurikulume, informišite se o temama koje se obrađuju, i provjerite da li postoje jasni ciljevi i ishodi učenja. Zatim, ne zaboravite da istražite i predavače, pročitate njihove biografije i steknete jasniju sliku o njihovoj stručnosti i njihovom iskustvu.
Na kraju, dobra je ideja i da potražite mišljenja ljudi koji su već završili program koji vas interesuje. Oni vam mogu pružiti detaljniji uvid u kvalitet edukacije.
Isprobaj uvodne module
Vjerujem da ne treba posebno naglašavati važnost čitanja knjiga iz različitih psihoterapijskih modaliteta prije odabira. Kad želite da se upoznate sa teorijom, učinite to direktno. Od Sigmunda Frojda, preko Erika Berna, pa do Džordža Kelija i Viktora Frankla… Čitanje njihovih knjiga će vas upoznati sa principima teorija koje zastupaju, te vam omogućiti da provjerite šta sa vama rezonuje.
Ono što možda treba naglasiti je ovo. Edukacija za psihoterapeuta, kao što sam gore pomenula, funkcioniše po principu skupljanja sati teorijskog rada.
Ovo znači da će vam uvodni moduli različitih psihoterapijskih programa donijeti teorijske, ili radioničarske, sate i približiti vas licenci. A uvodni moduli su sjajni jer pružaju uvid u to šta dalje da očekujete od ovod ili onog programa.
Pa, to treba iskoristiti. Ukoliko još uvijek ne znaš za koji modalitet da se odlučiš, isprobaj uvodne module onih koji te interesuju. Velike su šanse da će ti ovo pomoći da izabereš.
Edukacija za psihoterapeuta – osnovna baza i njeno nadograđivanje
Na kraju, treba reći još i ovo.
Psihoterapija je dinamično polje. Konstantno se razvija. A različiti modaliteti mogu da doprinesu tvom radu na različite načine. Mogu te snabdijeti različitim tehnikama koje će ti koristiti u radu sa ovim ili onim klijentom. Osim toga, mogu podstaći tvoju kreativnost, naglašavajući važnost nalaženja posebnog pristupa za svakog pojedinačnog klijenta. Zato je integrativnost pravi put.
Šta ovo zapravo znači?
Ukratko, treba izabrati osnovni pravac i u toku edukacije steći teorijsku bazu koja će biti temelj vašeg rada. Ali, ne treba na tom putu isključiti sve druge metode. Naprotiv, tu stabilnu bazu treba nadograđivati, stičući znanja iz različitih modaliteta, istražujući drugačije pristupe i integrišući ih u svoju praksu.
Kako ćemo izabrati – šta kaže konstruktivizam?
Hajde da se sada kratko osvrnemo na konstruktivizam i ono što ovaj teorijski okvir ima da kaže o tome kako ćemo zapravo izabrati edukaciju za psihoterapeuta.
Primijetićete da sam iz gorenavedenih koraka izbacila priču o ličnim sklonostima i o biranju onoga što nam „najbolje leži“. To je zato što je, prema konstruktivizmu, prilično jasno da nećemo ni izabrati ništa drugo od onoga što, na ovaj ili onaj način, odgovara našem sistemu.
Kelijev korolar o izboru kaže ovako: „Osoba za sebe bira onu alternativu u dihotomnom konstruktu kroz koju anticipuje veću mogućnost ekstenzije i definicije sistema“.
Sjetićemo se da je anticipacija osnov svakog ljudskog ponašanja. Drugačije rečeno, čovjek sve što radi, radi da bi bolje anticipovao događaje. On teži ka tome da stvori sistem koji će mu pružiti veću mogućnost anticipacije.
Svaki naš izbor je ograničen našim trenutnim sistemom konstrukata.
Pa, da pojednostavim korolar, osoba bira ono što bira zato što tako može bolje da elaboriše svoj sistem. Zato što tako može bolje da predviđa.
Ovo dalje znači da je svaki naš izbor ograničen našim trenutnim sistemom konstrukata. I to je onaj referentni okvir bez kojeg se, prosto, ne može.
Kad izaberemo „ono što nam leži“, biraćemo ono čime ćemo bolje definisati naš sistem konstrukata, sužavajući naše perceptivno polje na ono što nam je poznato. A možda ćemo biti i hrabriji, pa se odlučiti za ekstenziju, za proširenje prediktivnog opsega našeg sistema. Možda nam trenutno više „leži“ upliv u novo.
Naravno, priča o izborima je malo kompleksnija od ovoga. Ali, o tome detaljnije neki drugi put.
Za sad, zaključak je ovo. Za koju god edukaciju za psihoterapeuta da se odlučite, uvijek ćete se odlučiti za onu koja vam, na ovaj ili onaj način, „leži“.
Možda, zapravo, i nije tako slučajno.